-Pi­še: Alek­sa De­li­ba­šić

Kad se u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma, još neo­bri­jan i ma­mu­ran, pop­nem na pr­ste da bih iz Gra­đa­na po­gle­dom uhva­tio bar dje­lić Ska­dar­skog je­ze­ra, u nje­go­vom pla­vet­ni­lu bo­ja vi­dim te­be, Ku­ja­vo. Kad na­spa­van, od­mo­ran od sve­ga što je bi­lo, a i što ni­je, sa ki­šnih Kri­vo­ši­ja pre­kri­ve­nih lju­bi­ča­stim ne­bom po­gle­dam Bo­ku, kroz cr­ni­lo tih div­nih br­da i nji­ho­ve isto­ri­je, vi­dim te­be, Ku­ja­vo. Kad čuč­nem da bih vi­dio pro­zra­čan dim du­bo­kih ka­za­na u Mr­tvom Du­bo­kom i osje­tim mi­ris do­bre kru­še, sje­tim se te­be Ku­ja­vo. Kad se ga­dim od ga­že­nja gro­žđa ta­mo u jed­nom se­lu kraj Ce­kli­na, sje­ća­nja me opet vra­te na te­be, Ku­ja­vo.
Sje­ća­nja su mno­ga, da­lji­ne odi­sta du­ge, a je­se­ni tvo­je kao ku­će duž pru­ge, sa­me i pu­ste. Ako ni­je­si cilj on­da si put ka nje­mu. Ako ni­je­si pu­či­na, on­da si san mo­re­plov­ca. Me­le­mu me­đu lje­ko­vi­ma, Ku­ja­vo, ra­stu li i da­lje one smo­kve sa ko­jih se med sli­va? Neo­pi­plji­va sud­bo, ne­ka­le­mlje­na šlji­vo, le­te li i da­lje ne­kon­tro­li­sa­no ro­je­vi pče­la iz­nad su­vih ta­ra­ba tvo­jih? Tim dža­da­ma od­već oro­nu­lim vri­je­me ne­u­mit­no te­če dok se la­ga­no vla­žna ma­gla spu­šta rav­nom ma­gi­stra­lom za­la­ze­ći sve du­blje u rav­ni­cu, po­put ka­kvog ko­plja od­već za­bo­ra­vlje­nog u kr­va­vim bor­ba­ma nad po­no­snim klan­ci­ma kuk­nja­vom opje­va­nim. Ja se za­si­tio po­gle­da na te ni­je­sam, iako te sva­ko­ga da­na gle­dam, a ni­je­si mi ni že­na ni lju­bav­ni­ca. Sva­ki se­pet sam ti do­bro za­pam­tio, iako pru­ćem iz nje­ga ni­je­sam bi­jen. Ku­ja­vo, ne­pre­su­šan si iz­vor ri­jet­kih sli­ka ko­je se ta­ko ja­sno vi­de u sno­vi­ma, a ni­je­su ma­šta. U sno­vi­ma sam sre­tao i ta ma­la pro­ši­re­nja po­red pu­ta ko­ja pod­sje­ća­ju na egin­ske pa­no­ra­me, oda­kle po­sma­trač sti­če uti­sak kao da se na­la­zi u lo­ži otvo­re­nog te­a­tra gdje sun­ce ko­je pe­če u su­to­nu za­u­zi­ma za­i­sta ču­de­san ugao pa svje­tlost ko­ja se ra­đa pred po­sma­tra­čem oba­sja­va sa­mu rav­ni­cu, ali ne i mje­sto na ko­jem se po­sma­trač na­la­zi. Ni­je li to do­i­sta po­zo­ri­šna at­mos­fe­ra za ono­ga ko­ji umi­je da uži­va. Ju­na­štvo so­ja tvog pod­ne­blja to­li­ko je oso­be­no, da se osje­ćam ne­ta­len­to­va­nim da o nje­mu go­vo­rim, a pri tom znam da ga je sa sje­ve­ra pe­rom opi­sao Ko­ma­nin, a sa ju­ga na film­skoj tra­ci pri­ka­zao Ša­ra­no­vić. Mo­že li po­sto­ja­ti na ovom svi­je­tu ljep­ši okvir za be­sud­ne lje­po­te tvo­je, ko­je se­bič­no ču­vaš u usje­ku me­đu br­di­ma? Ku­ja­vo, ako si li­je­pa, kao ti voć­nja­ci is­pod pu­ta, opro­sti mi što te od pr­vog da­na ne na­zvah Je­le­nom Sa­voj­skom. Tvo­ja ju­tra su spek­ta­ku­lar­ni mo­no­lo­zi sun­ca iz­nad Ostro­ga, a no­ći po­smrt­ni go­vo­ri ko­ji tu­že dan či­ja se ma­gi­ja uga­si uda­rom o Do Pje­ši­vač­ki. Znam da ne spa­vaš mir­no kao ne­ka­da, snom na ko­jem bi ti i me­dvje­di po­za­vi­dje­li, ot­kad po tje­me­nu tvo­je če­mer­ne ko­se jur­ca­ju te­ret­nja­ci, dok hva­ta­ju za­let iz le­tar­gi­je ni­skih ogra­ni­če­nja od krč­me na Or­joj Lu­ci u prav­cu Bog­mi­lo­vi­ća. Znam i da zbog to­ga tvo­ja zlat­na ko­sa ni­je gu­sta kao što je ne­ka­da bi­la, ali je bar iskre­na kao ni­ka­da pri­je. Tu­žno mi je ne­ka­da gle­da­ti to­li­ku iskre­nost, di­vlje pu­polj­ke ko­ji ra­stu iz ko­ro­va, br­šlje­ne ko­ji se hra­ne za­pu­šte­nim zi­di­na­ma i nji­ve ko­je pro­se, a sva­kog ju­tra se bu­de gle­da­ju­ći vo­du. Ja pro­sto ne znam šta osje­ćam ka­da te po­gle­dam, jer se ni­je la­ko sna­ći u or­hi­de­ji vje­tro­va. Je­dan bi­je iz prav­ca Bu­do­ša, ne­kad bez­o­bra­zno aro­gan­tan i dr­čan, ali sta­men, po­put ono ma­lo gor­šta­ka ko­ji su još uvi­jek pri­sut­ni u ubli­ma iz­nad br­da­šca ko­je je ri­je­ka šme­kom svog to­ka go­to­vo aka­dem­ski iz­va­ja­la. Du­va i onaj bje­lo­pa­vlić­ki, ti­hi, vi­ju­ga­vi, me­ki, la­ki, vi­še po­vik, ne­go udar. Ako je pr­vi va­jar­ski, bje­lo­pa­vlić­ki je sli­kar­ski. Ima i onih ne­de­fi­ni­sa­nih, ne­u­hva­tlji­vih, po­put grad­skih dje­ča­ka ko­ji su se do­mo­gli pro­stran­stva se­o­ske li­va­de. To su vje­tro­vi ko­ji ne­ma­ju ni prav­ca ni smje­ra, a pru­ža­ju se po­put mo­sta sa jed­ne na dru­gu oba­lu. Ako me ika­da iko bu­de pi­tao šta si - re­ći ću mu da ni­je­si se­lo na pu­tu iz­me­đu dva ve­li­ka gra­da, već grad me­đu se­li­ma i za­se­o­ci­ma. Ne­vje­sto za­grob­ne ti­ši­ne i te­ži­no ka­pa­ka ko­ji pra­te po­sljed­nje po­vrat­ke iz svi­je­ta pa bi­lo na ze­mlju ili pod­no nje, pro­šla su vre­me­na dru­go­va, isti­ne i prav­de, ko­ja li­je­pa bi­ja­hu on­da kad i ti mla­da bi­ja­še. Dru­go­ve su za­mi­je­ni­li du­go­vi, a du­go­ve du­ži­ne i sve se pre­tvo­ri­lo u bro­je­ve i zbi­ro­ve, a sve rje­đe u nji­ma ima ljud­ske di­vo­te i to­pli­ne. Tvo­je nji­ve su grad­ska kor­za ko­ji­ma idu i po­no­sni­je i is­kre­ni­je i is­pr­se­ni­je kor­zo­li­je, a Ze­ta ze­le­no ostr­vo na glav­nom bu­le­va­ru, ne­pre­gled­na i ve­li­čan­stve­na, iako već po­ma­lo na­glu­va u ra­lja­ma po­znih go­di­na, ali ne i ni­je­ma, jer se i da­lje na­da­le­ko ču­je škri­pa dr­ve­nih spla­vo­va ko­ji se la­ga­no spu­šta­ju put Sla­pa. Uzeo bih te za Ka­ta­ri­nu Ve­li­ku, bar za jed­nu noć, ne­sa­sta­vi­ta že­no sli­ka­na čet­ki­com či­ja su vlak­na sta­blji­ke ku­ku­ru­za, rav­ne od ubra­nih i ukra­de­nih kla­so­va, ko­ji­ma si iša­ra­na i to ti je, uz­gred, je­di­ni od­go­vor na pi­ta­nje za­što si ta­ko li­je­pa. Me­ka du­ša tvog si­ro­vog ka­me­na ipak ne da na te­be, jer te je ro­di­la maj­ka vu­či­ca, od­go­ji­la se­stra hra­brih pr­sa ju­nač­kih, a oči ti pre­kra­sne otvo­rio brat po tu­đi­ni. Is­pi­je­na ča­šo ri­jet­kog vi­na ri­jet­kih vi­na­dži­ja i him­no nad pje­sma­ma za­vi­čaj­nim, či­niš me ne­do­stoj­nim tvo­je lje­po­te, a on­da me cr­ve­niš ka­da mo­ram dru­gim pej­za­ži­ma da pi­šem hva­lo­spje­ve. Ku­ja­vo, su­šti­no me­đu du­gim ob­ja­šnja­va­nji­ma i pre­pri­ča­va­nji­ma, uku­sna li su ras­te­glji­va ti­je­sta ra­ža­na tvo­jih do­ma­ći­ca me­đu že­na­ma i za­lo­ga­ji hlje­ba su­vo­ga ko­ji i si­to­ga naj­e­du. Sjen­ka sve­ti­te­lja ko­ja se iz svih uglo­va vi­di bri­žno bdi­je nad iz­go­vo­re­nim ri­je­či­ma o te­bi, jer one ni­je­su sa­mo da­ro­va­ni sno­vi, već le­ga­ti me­đu za­vje­šta­nim od­sno­ve­nji­ma. No­stal­gi­jo i če­žnjo u lu­di­lu sje­ća­nja, u nji­ho­voj igri bez pra­vi­la, lje­po­tom se sna­la­ziš u kom­pli­ko­va­nom egu čvo­ro­va­tih do­mo­ro­da­ca. Ori­jen­ti­ri u tom sna­la­že­nju va­zda su ti bi­li bor­ba do zad­njeg tre­na i ne­za­ši­ve­na ra­na ko­ja kr­va­ri. Ra­to­vi i ne­ma­šti­na su te bo­ja­li u si­vo i si­va je bi­la iz­vor­na ze­le­na bo­ja tvo­ja, sve dok ra­ne ni­je­su za­ra­sle u nad­me­ta­nju mi­sli u sop­stve­noj gla­vi oko je­di­ne od­lu­ke – oti­ći ili osta­ti. Sva­ka od­lu­ka za­slu­ži­va­la je na­gra­du, jer pri­sna ve­za­nost za ne­ko­ga ili ne­što uvi­jek je iza­zi­va­la stal­nu bri­gu, strah i če­žnju. Ku­ja­vo, ni­hi­li­stič­ka ide­jo po­dla­ca i zlo­kob­ni­ka, nji­ho­va si uto­pi­ja i tvo­ja se estet­ska moć di­je­lje­njem umno­ža­va pro­tiv­no svim za­ko­ni­ma ma­te­ma­ti­ke. Ti si so­net­ni vi­je­nac mu­nja i gro­mo­va či­ji se or­ke­star po­zi­va na bis, to­li­ko ve­li­čan­stven da bi za­sti­dio i Pre­šer­na, a s pro­lje­ća i ru­zma­rin ma­ski­ran u jor­go­va­na ko­jeg oda­ju ot­ku­ca­ji sr­ca dok za­glu­šu­ju bu­ku ne­ar­ti­ku­li­sa­nih sa­mo­gla­sni­ka to­kom pre­le­ta ja­ta pre­pe­li­ca. Eh, da sa­mo lju­di zna­ju ka­kav mi­ris hu­mus ima u ko­ri­je­nu, tra­ži­li bi da se za ži­vo­ta na tim po­lja­na­ma ko­pa­ju. Sreć­ne su oči ko­je te vi­de, ži­vo­te po­sle smr­ti i je­di­na bi­je­la ka­fo me­đu se­dam­de­set dvi­je Vol­te­ro­ve cr­ne. Ku­ja­vo, ko­zo i ov­co – ne­pre­su­šna po­tre­bo svo­jih ja­ri­ća i jag­nja­di, za­du­žbi­no bre­za i na­pu­šte­nih voć­nja­ka, naj­ži­vo­pi­sni­je si sta­blo avli­je i pri­ja­telj­stvo ko­je se ra­zu­mi­je i ne uz­ne­mi­ra­va. No­ći­ma mi­ri­šu zvi­je­zde ra­do­sni­ce po­put so­ka od pre­pla­nu­le zo­ve, dok se pod­no njih osta­vlje­na čo­ba­ni­ca gu­ši u sop­stve­nim su­za­ma sat­ka­nim od uza­lud­nih sno­vi­đe­nja i ne­is­pu­nje­nih obe­ća­nja da će jed­nom vi­dje­ti bar pro­kle­ti ko­mad svi­je­ta. Ko us­pi­je da nju po­lju­bi, dru­gu za ži­vo­ta lju­bi­ti ne­će. U du­ši ovog mje­sta vri­je­me je za­ko­či­lo iz­me­đu da­na­šnji­ce i bu­duć­no­sti, stvar­no­sti i oče­ki­va­nja, a pri­če o ša­re­nim la­ža­ma u ko­je smo vje­ro­va­li kao dje­ca da­nas iz­gle­da­ju kao ozbilj­ne ba­sne ra­za­pe­te iz­me­đu sna i zbi­lje. Te ba­sne su to­li­ko oma­to­ri­le da vi­še ne slu­že kao na­ra­vo­u­če­ni­je, jer ovo mje­sto lep­ti­ra či­ja se ime­na pre­vo­de na dva­de­set je­zi­ka je pre­va­zi­šlo sva­ku po­u­ku ko­ja se od uči­te­lja mo­že upu­ti­ti uče­ni­ku.
Ku­ja­vo, pred­ve­čer­nji mi­ri­su av­gu­sta, otva­raš kap­ke na mo­jim vi­di­ci­ma i sva­ku ri­ječ o te­bi či­niš bes­ko­nač­nom u ovom do­bu su­ži­vo­ta mra­ka i sli­je­pih mi­še­va. Tvo­je se ime kao ne­ko pro­zrač­no ok­no raz­vi­lo nad na­šim gla­va­ma kao da po­zi­va na put u vječ­nost. Di­vo­to, sun­co­kre­tu ko­ji si okre­nuo le­đa sun­cu, so­vo ku­ku­vi­jo ko­ja pje­vaš naj­ljep­še pje­sme, lje­ko­vi­ti ku­ku­ri­je­ku, je­sti­va i uku­sna mu­ha­ro, ta­ko ti tvo­jih ze­ni­ca bje­lo­pa­vlić­kih, osta­ni mi ta­kva ka­kva si, zve­čar­ko lje­ko­vi­te kr­vi, jer sa­mo ta­kva ka­kva si, or­lu nje­žnih dla­no­va, is­ti­češ sve bo­gat­stvo svo­je, a ono, ja­bu­ko­va­čo ko­ja tri­je­zniš, ni­je ni no­vac, ni dra­gu­lji, već sa­mo je­dan, pa bio i po­sljed­ni po­gled sa Ku­ja­ve.